By Iako je prošle godine sa zvaničnih adresa poručeno da su Divčibare dobile trajno i stabilno vodosnabdevanje, ovogodišnji praznici ponovo su razotkrili stare slabosti sistema. Tokom novogodišnjih i božićnih dana, visinske zone planine ostale su bez vode više od tri dana, što je izazvalo nezadovoljstvo turista i vlasnika smeštajnih objekata, ali i novo otvaranje pitanja-ko snosi odgovornost?
Prekid u snabdevanju zabeležen je 3. januara u jutarnjim satima, kada je, usled izuzetno velike potrošnje, došlo do potpunog pada pritiska u višim delovima Divčibara. Tek 6. januara sistem je delimično stabilizovan, uz povremene i kratkotrajne dolaske vode.
Iz JKP „Vodovod“ Valjevo navode da je potrošnja tokom praznika značajno premašila mogućnosti sistema. U tim danima prosečna potrošnja iznosila je oko 15,5 litara u sekundi, dok je ukupna proizvodnja bila oko 12 litara u sekundi. Kako objašnjavaju, rezervoari su tada praktično „protočni“, jer se sva proizvedena voda odmah troši, a niže zone preuzimaju najveći deo količina, ostavljajući više delove planine bez dovoljnog pritiska.
Trenutno se vodosnabdevanje oslanja na preradu vode iz jezera, kao i na jednu aktivnu bušotinu kod odmarališta „Stevan Filipović“. Prema nezvaničnim informacijama, druga bušotina kod hotela „Pepa“, koja je trebalo da bude važan deo pojačanog sistema, već duže od mesec dana nije u funkciji zbog kvara na pumpi, što se smatra jednim od ključnih razloga kolapsa tokom praznika.
Ovakva situacija baca novo svetlo na obećanja iz maja 2024. godine, kada je saopšteno da je višedecenijski problem rešen ulaganjima od oko 2,5 miliona evra. Tada je navedeno da su izgrađena dva nova rezervoara, čime je ukupni kapacitet povećan na 800 kubnih metara, kao i da su u sistem uvedene dve nove bušotine.
Međutim, upozorenja su postojala i ranije. Iz JKP „Vodovod“ su još 2023. i 2024. godine isticali da potrošnja u špicu dostiže i do 22 litra u sekundi, dok kapaciteti za preradu znatno zaostaju. Kao jedan od ključnih problema navodili su ubrzanu, često neplansku izgradnju hotela i apartmana, koja nije pratila realne mogućnosti infrastrukture. Na to su, kako tvrde, upozoravali godinama.
Slični stavovi mogu se pronaći i u ranijim izveštajima KGA, gde je ukazivano da se razvoj Divčibara odvijao brže nego što je infrastruktura mogla da isprati, posebno kada je reč o vodovodnoj i kanalizacionoj mreži. Uprkos tim upozorenjima, građevinska ekspanzija se nastavila, dok su ključni sistemi ostali na granici izdržljivosti.
Ostaje otvoreno pitanje da li će svaki naredni praznični talas ponovo donositi iste probleme. Za sada, iskustvo sa Divčibara pokazuje da vodosnabdevanje i dalje zavisi od potrošnje, visinske zone i trenutnih mogućnosti sistema. Ko će, međutim, snositi odgovornost ukoliko se i ubuduće ispostavi da razvoj Divčibara napreduje znatno brže od infrastrukture koja bi trebalo da ga podrži?
