Nasilje nad ženama: sistemski problem Nasilje prema ženama nije samo "porodični problem", već ozbiljan društveni i sistemski izazov. Svaka prijava nasilja otvara pitanje efikasnosti institucija, njihove osetljivosti i sposobnosti da žrtvu zaštite. Često su upravo žene te koje gube poverenje u sistem, jer prijave ostaju bez reakcije, a nasilnici nekažnjeni. Uprkos brojnim kampanjama, zakonskim promenama i kriznim centrima, femicid i dalje potresa naše društvo sa brutalnošću koja zahteva hitno delovanje.

Deca – nevidljive žrtve Nasilje nad decom često ostaje neprimećeno jer deca nemaju kapacitet da se zaštite ili da prepoznaju da ono što im se dešava nije normalno. Školsko nasilje, zanemarivanje, fizičko kažnjavanje i emocionalno ucenjivanje su oblici nasilja koji ostavljaju ozbiljne psihološke posledice. Društvo u kojem dete odrasta u strahu ne može da izgradi zdrave i funkcionalne odrasle ljude.

Vršnjačko nasilje – kada škola postane bojno polje Vršnjačko nasilje, bilo da se odvija u školskim hodnicima, na igralištu ili na društvenim mrežama, postalo je ozbiljan društveni problem koji sve češće ima tragične posledice. Fizičko zlostavljanje, ismevanje, ponižavanje, širenje laži i isključivanje iz društva ostavljaju duboke rane, posebno u najosetljivijem periodu razvoja – detinjstvu i adolescenciji. Deca koja trpe nasilje često pate u tišini, plašeći se da progovore, dok počinioci u većini slučajeva ostaju nekažnjeni ili zaštićeni nečinjenjem školskog sistema. U tome svi snosimo deo odgovornosti – i roditelji, i nastavnici, i vršnjaci koji ćute. Kada se nasilje u školi toleriše, ono ne ostaje samo u školskom dvorištu – ono se nastavlja u odraslom životu, prerasta u porodično nasilje, nasilje u partnerskim odnosima, pa i nasilje prema čitavom društvu. Zato je neophodno da škole postanu mesta učenja, ali i sigurnosti. Da se razvija empatija, a ne agresija. Da se ne ignorišu znakovi. Jer ćutanje učvršćuje nasilje, a reagovanje može spasiti život.

Nasilje nad životinjama: ogledalo društva Način na koji se odnosimo prema životinjama često oslikava opšti nivo empatije u društvu. Zlostavljanje, ubijanje ili zanemarivanje životinja, posebno u sredinama gde to prolazi nekažnjeno, pokazuje koliko nisko možemo pasti kada izgubimo osećaj za slabije i nemoćne. Zakon postoji, ali se primenjuje retko i selektivno.

Institucionalno nasilje: kad država zataji Nasilje nije samo fizički udarac. Ono se dešava i kada građani ostanu bez odgovora institucija, kada ih policija tretira sa prekomernom silom, kada birokratija postane instrument represije, a socijalne službe ne odgovaraju na pozive u pomoć. Policijsko nasilje, iako često tabu tema, mora biti podložno javnoj kritici i nezavisnoj kontroli, kako bi se očuvalo poverenje u sistem.

Policijsko nasilje na protestima – brutalnost koja razara poverenje Poslednjih meseci svedoci smo sve učestalijih i sve brutalnijih intervencija policije na građanskim protestima širom Srbije. Umesto da štiti pravo građana na mirno okupljanje, kako Ustav i zakoni nalažu, policija sve češće koristi prekomernu silu – pendrecima, štitovima, suzavcem, privođenjima bez osnova. Snimci brutalnih prebijanja nenaoružanih ljudi, guranja na beton, gaženja po telima i uvreda koje uniformisana lica izgovaraju postali su zastrašujuća svakodnevica na društvenim mrežama. Takvi prizori ne bi smeli da budu deo demokratskog društva. Kada policija prekorači svoja ovlašćenja i postane instrument zastrašivanja, a ne zaštite, onda se više ne radi samo o incidentima – već o sistemskom problemu. Ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, slobode izražavanja i okupljanja nije samo nasilje nad pojedincem, već nad čitavim društvom. Građani koji izlaze na ulice ne traže privilegije – već dostojanstven život, odgovornost institucija i istinu. Brutalnost kao odgovor na građanski bunt pokazuje slabost, a ne snagu države. Ona stvara dodatni strah, širi nepoverenje i šalje poruku da se mišljenje drugačije od zvaničnog kažnjava batinama i lisicama. Zato je važno da jasno kažemo: svaka vrsta nasilja – pa i ona koja dolazi od onih koji nose uniformu i moć – mora biti sankcionisana. Pravo na protest nije zločin. Sloboda govora nije opasnost. Batine nisu argument.

Zašto dolazi do nasilja? Uzroci nasilja su duboko ukorenjeni – od siromaštva, nezaposlenosti, alkoholizma, psihičkih poremećaja, pa sve do društvene nepravde i nejednakosti. Mediji koji promovišu agresiju, loše obrazovanje i nedostatak emocionalne pismenosti dodatno hrane ovaj začarani krug.

Rešenje postoji, ali zahteva odgovornost svih nas Prevencija nasilja mora početi od obrazovanja – u porodici, u školi, kroz medije i javne kampanje. Potrebna je hitna reforma institucija koje se bave zaštitom žrtava, kao i kontinuirana obuka zaposlenih u policiji, socijalnim službama i pravosuđu. Ali najvažnije od svega – potrebno je da ne ćutimo. Da ne okrećemo glavu. Da prijavimo, reagujemo, podržimo. Jer nasilje nije privatna stvar – ono je rana celog društva.