Gde su bili svi oni koji su znali, a ništa nisu preduzeli? Komšije, rodbina, kolege, institucije? Da li smo svesni da ćutanjem postajemo saučesnici? Da li razumemo da svako sležanje ramenima ima svoju cenu – koju plaćaju žene? Institucije koje bi morale da štite – ne funkcionišu. Policija zna za nasilnike. Sudovi često odlažu. Centri za socijalni rad prebacuju odgovornost. Sistem je poznat po "proceni rizika", ali retko po prevenciji. A svaka procena koja se završi smrću – zakazala je.

Mediji, uprkos naporima pojedinaca, često biraju pogrešan ton – pišu o "porodičnim tragedijama", "motivima iz ljubomore", "nasilnicima koji su bili mirni komšije". Zašto se zločini nad ženama i dalje nazivaju porodičnim tragedijama, a ne pravim imenom – femicid? Ovo je sistemski problem. Nasilje nad ženama nije privatna stvar. Nije nešto što se "dešava iza zatvorenih vrata". Ono je rezultat duboko ukorenjene mizoginije, normalizovanog zlostavljanja i nepostojanja političke volje da se stvari suštinski promene.

Gde su preventivne kampanje? Gde je obavezna edukacija u školama? Gde su brze i efikasne reakcije institucija? Gde su javne osude i odgovornost? Gde je podrška za žene koje prijavljuju nasilje? I gde je granica – koliko još žena mora biti ubijeno da bismo se kao društvo trgli? Ovo nije samo vest. Ovo je poziv za buđenje. Za borbu. Za promenu. Jer životi žena nisu fusnota. Nisu broj. Nisu vest od 200 reči.

Iako se čini da niko ne reaguje – ne smemo da se naviknemo. Ne smemo da otupimo. Ne smemo da ćutimo. Jer ćutanje ubija. A žene zaslužuju da žive.